OVO SU NEDOPUSTIVI GREHOVI KOJE RADITE NA SAHRANAMA, A DA NE ZNATE: Crkva ih strogo KAŽNJAVA

Srpski narod od davnina vezan je za pravoslavnu crkvu i običaje, ali čini se da mnogi od njih postaju nakaradni i bliži paganskoj veri, posebno odnos prema upokojenom srodniku

Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. To su ogromni izdaci i potpuno su suvišni. Umesto toga, savetuje se davanje novca, koji bi bio potrošen za venac, ožalošćenom domaćinu ili kući koju je zadesila nesreća i da na taj način pripomognu u snošenju triškova sahrane.

Ono što prati sahranu i parastos je velika i obilna priprema jela i pića, pa i ne čudi što se nekad dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana pretvori u gozbu, a gosti u pijanom stanju počnu da se ponašaju nedolično i neprikladno. Umesto da se ljudi sećaju preminulog i da ga dostojanstveno isprate na večni počinak, ono što i jeste sahrana i parastos, pretvara se u nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.

Protiv ovakvih pojava treba da se bore svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u srpskom narodu. Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatila da narod opere ruke, što je osnov higijene.

Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji. Takođe, lepo je i kada se rodbina priseti pokojnika i za ostale praznike, poseti hram, zapali sveća i pomoli se mir njegove duše.

(Espreso/glossy/prenela P.V.)